Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz džijudžicua. Džijudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Džigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Depositphotos_23166208_sDžudoke treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Džudogi (Gi na Japanskom znači – odeća). Džudogi se veže posebnim pojasom, širine 4-5 cm, čija boja odgovara Džudokinom rangu.
Takmičarski džudo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-vaza), bacanja preko kuka (koši-vaza) i nožne tehnike (aši-vaza). Džudo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-vaza), gušenja (šime-vaza) i poluge na rukama (kansecu-vaza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom džudou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.
Tehnike džudoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u laganom sparingu sa partnerom (randori).
Džudo meč se održava na mekanoj podlozi (tatami), veličine u proseku 15×15 metara. Dva metra sa svake strane čine „sigurnu zonu“, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.

Ostavite odgovor